Praktična nastava ETŠ "Nikola Tesla" Pančevo

13 mar 2014

Водич кроз фотографију

Лекција 1: Упознавање са фотоапаратом

Једина ствар, која кроз целу историју фотографије (почев од краја 19. века до данас) није промењена је начин на који фотоапарати функционишу. Принцип је сличан раду људског ока, (camera obscura, тј. „мрачна комора“, прим. аут). Шта се заправо дешава? Сноп светлости се кроз систем сочива људског ока, усмерава ка жутој мрљи на коју пада преломљена светлост и оцртава лик предмета обрнут наопачке и умањен. Затим се та слика транспортује нервима до центара за вид у мозгу, где се слика „обрађује“ и ми видимо предмет онаквим какав јесте. Исти је принцип и код фотоапарата: сноп светлости се кроз објектив (систем сочива) прелама до неког носача слике, где се слика оцртава (жута мрља у људском оку). У аналогној фотографији, светлост је долазила у контакт са плочицом премазаном посебном мешавином хемикалија – емулзијом, која се називала филм, где је у контакту светлости и хемикалија долазило до хемијског процеса и стварао се негатив. Касније се тај негатив развијао у лабораторијама и добијале су се фотографије. Био је то дуг и мукотрпан процес – број снимака је био ограничен дужином филма, а и сваки пут је било неизвесно да ли ће фотографија успети. Поприлично непрактично, сложићете се. Како би се стало на пут томе, развијени су дигитални фотоапарати, који се ни у чему другом не разликују од аналогних, осим што пружају веће шансе да ће начињени снимак бити добар, дају већу аутономију због већег броја снимака и фотографије се одмах могу прегледати. Једина разлика код ових фотоапарата је у унутрашњости. Уместо филма, светлост код њих пролази кроз сензор који имитира филм и садржи електронику (тзв. процесор) која одмах „развија“ фотографију, коју најчешће видите на LCD дисплеју или тражилу – стаклени део на задњој страни апарата коме приносите око да би кадрирали фотографију (овај ступањ је сличан обради слике у центрима за вид у мозгу).

Данас постоје две главне врсте дигиталних фото апарата, које се осим по цени, разликују и по својим особинама. Према томе, фотоапарате данашњице можемо сврстати у:

1. Компактне дигиталне фотоапарате намењене обичним корисницима и

2. DSLR (Digital Single Lens Reflective) фотоапарате – тзв. професионалне апарате.

Они се свакако разликују по конструкцији, функцијама које пружају и слободи управљања процесом настанка фотографије, али суштински, основни принцип настанка фотографије је исти за све фотоапарате. Мој циљ је да вас обучим, како да из свог компактног „дигиталца“ извучете максимум, јер док не савладате ове основне ствари, не би требало да уопште размишљате о коришћењу DSLR aparata. Било би то као да хоћете да возите авион, а тек сте положили возачки испит за аутомобил. Напомињем овом приликом, да највећи број компактних апарата не пружа, такорећи, никакву слободу при фотографисању, јер апарат сам подешава параметре, те је на кориснику само да „шкљоцне“. Постоје, међутим и напреднији фотоапарати који дозвољавају кориснику да сам подешава те параметре (као што је стари Canon апарат који ћу, као пример, користити у овим чланцима). Да ли ваш апарат спада у ту групу, знаћете по томе што ако спада, онда мора да има ознаке M/S/A/P или M/Tv/Av/P на dial (командном) точкићу. Осталима, којима немају такву могућност, саветујем да користе предефинисана подешавања за портрете, земљописе (landscape), спорт, ноћне фотографије и сл. како би добили максимум из апарата.

Дакле, светлост је „кривац“ који омогућава да се „запише“ оно што објектив „види“. Самим тим фотографија, тј. резултат, зависи од три параметра:

1. Отвора бленде апарата,

2. Експозиције (дужине трајања осветљености чипа, односно филма) и

3. Брзине филма.

У дигиталном свету филм не постоји, али овде употребите машту и замислите да је филм исто што и чип. Правилним комбиновањем ова три параметра, добијате фотографију по жељи. Врло је слично справљању колача. Више шећера – слађи колач. О постизању различитих ефеката комбинацијом ових параметара говорићу више у наредној лекцији.

Отвор бленде је на апарату означен као aperture (f stop). У питању је механички део апарата, прстен смештен у унутрашњости, који ширењем и скупљањем одређује колико ће светлости ући у апрат. Самим тим, што је бленда шире отворена – улази више светлости. Највећи отвор бленде се записује најмањим бројем (нпр. f1.8 је најшири отвор, а f 32 најмањи). Принцип је исти као кад на јаком сунцу жмиркамо – тиме смањујемо количину светлости која улази у наше око. Напомена: максималан/минималан отвор бленде зависи од самог апарата, тј. објектива. Приликом „зумирања“, тј. повећавања жижне даљине (више речи о томе, такође у следећем броју) смањује се отвор бленде, тако да је количина употребљиве светлости мања. Процес је обрнут при дезумирању.

Експозиција је величина која говори о томе колико дуго ће филм бити изложен светлости. Што је дуже изложен – фотографија је светлија. Ова величина се мери у деловима секунде (нпр. 1/60 је шездесети део секунде, 1/200 је двестоти део секунде и сл.), односно секундама (30“, 15“), а на апарату је означена као shutter speed.

Брзина филма, односно његова осетљивост (на апарату означена са ISO 100, ISO 200 итд.) је величина, која опет говори о природи самог филма. Наиме, у аналогној фотографији, постојало је више врста филмова. Разлика је опет у хемијском саставу. Филм са најмањом бројчаном вредношћу (нпр. iso 200) ће за исто подешавање отвора бленде и експозиције произвести дупло мрачнију слику, него да је коришћен филм iso 400, али ће зато та фотографија бити са много мање зрна, јер са порастом осетљивости филма, расте и количина зрна на фотографији. У дигиталној фотографији, чип је исто што и филм, па и за чип важи потпуно иста ствар, с тим што се код чипа не јавља зрно него noise (тзв. „шум“) – сићушна бела зрнца на тамним деловима фотографије, која могу учинити фотографију естетски лошијом или бољом, зависно од тога какав ефекат желите.

Још једна битна карактеристика филма је да постоје одређени типови филма за одређен тип светлости. Тако рецимо, нећете добити добре боје на фотографији, уколико по дневној светлости користите филм предвиђен за жуту сијаличну светлост. Код дигиталаца, ова карактеристика се зове white balance (баланс белог) и за почетак Вам препоручујем да га поставите на „ауто“ како се не бисте замарали превише, већ ће апарат прилагодити чип оној светлости којој је потребно. Додуше, ова врста грешке може се касније исправити програмима за обраду фотографија, тако да не би требало да се превише оптерећујете тиме.

Лекција 2: Врсте фотографије

Пре него што објасним како би требало да подесите бленду и експозицију за неке од најчешћих типова фотографије, желим да вам објасним појам дубинске оштрине и фокусирања.

Сигуран сам да сте имали прилике да видите неку фотографију, на којој је једна особа у првом плану (изоштрена је), а при том је позадина мутнија, чиме је додатно појачана истакнутост главног објекта на фотографији. У питању је врло једноставна техника која се постиже комбиновањем најширег отвора бленде и добро одређеног фокуса. У чему је тајна? Када максимално отворимо бленду, улази више светлости и дубинска оштрина се смањује. Користећи што краћу (бржу) експозицију, онемогућићемо светлости која се одбија о најудаљеније предмете, да стигне „на време“ до филма, док ће сноп који се одбио о фокусирани предмет, стићи. Због минималне дубинске оштрине, врло је битно прецизно фокусирати предмете које стављате у први план, јер ће искључиво предмети на фокусираној дистанци бити изоштрени. Овде препоручујем коришћење мануелног фокуса, уколико је могуће. Овај ефекат се најбоље види на макро фотографији цвета (Прва фотографија је сликана са отвором бленде 2.8, а друга са отвором 32. Разлика је више него уочљива.)

Насупрот овако плитком пољу, дубинску оштрину (максималну изоштреност најближих и најудаљенијих предмета) постижете управо обратном радњом – максималним затварањем бленде и што дужом експозицијом, како би светлост могла да „допутује на време“. Ова техника се најчешће користи за фотографисање пејзажа и потребан је статив, јер због дуге експозиције може доћи до замућења фотографије уколико се фотографише из руке. Подсећам вас да вам је највећи отвор бленде, у ствари најмањи број на апарату. Уколико желите да испробате ову технику, препоручујем да користите Apparture priority (A или Av) мод, односно мод у коме је довољно да унесете жељени отвор бленде, а апарат ће већ сам одредити одговарајућу експозицију. Наравно, осетљивост филма треба прилагодити условима, мада би у принципу требало користити стандардну вредност, јер због максималног отвора бленде, улази сасвим довољно светлости. Напомињем да се повећањем жижне даљине (зумирањем) овај ефекат још боље може приметити, јер се дубинска оштрина смањује и потребно је прецизно фокусирати жељени предмет. Смањењем жижне даљине (проширивањем угла, „дезумирањем“), повећава се дубинска оштрина и потреба за прецизним фокусом је мања. На пример, популарно „Рибље око“ (изразито широкоугаони објектив) неће захтевати превише изоштравања због изразито мале жижне даљине.

Још једна ствар коју би требало да усвојите везано за експозицију је одређивање њене правилне вредности у датој ситуацији. Фотографија је добро експонирана уколико постоји баланс између тамних и светлих делова на њој. Уколико су сувише изражени осветљени делови, онда је фотографија преекспонирана, а ако светли делови не долазе до изражаја, онда је подекспонирана. Савет: док не овладате односом експозиција/бленда/осетљивост филма, треба да знате да ће увек бити боље да направите подекспонирану (мрачнију), него преекспонирану фотографију, коју накнадно можете „поправити“ алатом за обраду фотографија.

Различитим дужинама експозиције, постижете различите ефекте. Уколико желите да „зауставите покрет“, користићете врло брзе експозиције (преко 1/125, зависно од ситуације и потребе), док ћете спорим експозицијама (испод 1/80) дозволити покрет, наравно, према жељеном ефекту. Погледајте воду на фотографији водопада. Да ли примећујете како вода ствара изглед свиленкасте драперије која глатко клизи? То је управо постигнуто дугачком (спором) експозицијом. Насупрот томе, на фотографији фонтане, „одсечен“ је тренутак, и могу се видети капљице воде, које као да су замрзнуте у тренутку.

Мислим да већ и сами почињете да схватате зашто сам фотографију у прошлом броју упоредио са прављењем колача. Управо од састојака зависи укус колача. Препоруке које износим овде, служе само као полазна тачка за ваше подухвате. Једини начин да научите како да правилно одредите параметре, на којима толико инсистирам, јесте да што више вежбате и експериментишете.

Сада ћу вам препоручити како да подесите апарат за фотографисање најчешћих типова фотографије са којима ћете се срести, али напомињем да у фотографији ништа не треба узимати здраво за готово, јер се све разликује од ситуације до ситуације и од ефекта који треба постићи. Ту разлику ћете најбоље видети у даљем тексту, на примеру дневних и ноћних портрета.

Дневни портрети:

Користити највећи расположиви отвор бленде (најмањи број); што мању осетљивост филма. Резултат: субјекат у првом плану, мекоћа контура и израженост детаља. Уколико се предмет (у овом случају лице) налази окренуто супротно од извора светлости (сунце, лампа и сл.) обавезна је употреба блица, јер ће резултат у супротном бити силуета.

Ноћни портрети:

Користити највећи отвор бленде, обратити пажњу на фокус. Потребна је што већа осетљивост филма, како би се искористило све расположиво светло. Треба обратити пажњу да фотографија не буде превише испуњена шумом. Статив је обавезан, као и употреба синхронизације блица са затварањем задње завесе (rear slow sinc). На тај начин ће сваки покрет који особа начини при фотографисању бити „одсечен“, а пејзаж у позадини ће бити сасвим лепо осветљен. Могуће је да апарат не дозвољава синхронинзацију блица у мануелном моду, па морате да пређете у мод за ноћне портрете (нацртан човек са звездом или месецом). Нажалост, ту апарат све сам ради и нема простора за превелику креативност, и само ћете уз употребу статива имати добар ноћни портрет, што свакако олакшава посао, али одузима ужитак.

Дневни пејзажи:

Користити најмањи расположиви отвор бленде (највећи број), што мању осетљивост филма, статив. Уколико желите да направите неки „брзи пејзаж“, биће сасвим довољно да смањите отвор бленде на вредност која ће омогућити да сликате из руке, тј. да експозиција буде 1/200 или краћа.

Ноћни пејзажи:

Иста ситуација као и са дневним пејзажима, само што је статив овде обавезан због јако дугих експозиција. Евентуално, повећати отвор бленде и осетљивост филма на разуман ниво уколико је осветљење изразито лоше, мада то не препоручујем.

Спорт:

Користити максималан отвор бленде и што већу осетљивост филма, да би експозиције биле максимално кратке, како би се „одсекао“ сваки покрет. Уколико желите да нагласите покрет, можете наћи оптимално решење продужавањем експозиције (рецимо 1/80 или 1/60), тј. смањењем неких од два претходно поменута параметра.

Макро фотографије:

Исто као и портрети. Напомињем да треба укључити макро мод на апарату јер апарат у супротном неће моћи да изоштри предмет на малој удаљености. Уколико имате DSLR апарат, минималну удаљеност на којој ће апарат изоштрити слику диктира сам објектив који се користи.

Лекција 3: Како се добро компонује фотографија

Не каже се узалуд, да добра композиција чини више од пола фотографије. Можете бити мајстор у одређивању техничких параметара (бленда, експозиција, итд.) фотографије, али ако је добро не укомпонујете, нећете постићи никакав ефекат. Композиција носи поруку дела и у складу са тим, треба пажљиво бирати „угао“. Овај део процеса израде фотографије је кључан, а како је у питању креативан посао, на вама је да кренете у истраживање света из различитих углова. Ја ћу се потрудити да вам дам неке основне смернице и „инстант“ решења која ће вам помоћи да без много муке на брз начин пронађете одговарајућу композицију за Ваш рад, док вас пракса не „искали“ у мајсторе композиције.

Већина аматера, субјекат фотографије „смешта“ у центар, чиме решава проблем композиције, јер добија „уравнотежену“ слику, али тиме чини фотографију просечном, незанимљивом и умањује њену уметничку вредност. Професионалци максимално користе линије и облике да постигну динамичност фотографије.

Савет 1: Зумирање

Веома је битно одредити однос међу елементима фотографије и јасно је да најдоминантнији међу њима мора бити најистакнутији, а да се однос међу осталим, мање битним, не наруши. Најсигурнији начин је испуњавање кадра или зумирање. На овај начин, избацићете све непотребне елементе и фокусираћете се на један предмет. Једини задатак који имате јесте да објекту пронађете место на фотографији, а да фотографија не изгледа досадно. Један начин је да поштујете правило трећина о коме ће бити речи у даљем тексту. Пример овакве композиције је фотографија „Победника“(следећа страна), који је „зумиран“ чиме је кадар испуњен, а сам предмет фотографије је ексцентричан (изван центра) како фотографија не би била сувише монотона.

Савет 2: „Потчињени и натчињени“

Још један занимљив ефекат у композицији можете постићи ако предмет фотографишете „одозго“ или „одоздо“. Управо разликом у висини, одређујете важност предмета. Уколико је „нижи“ од вас – истаћићете његову инфериорност у односу на друге елементе. Уколико је „виши“ – истичете његову надмоћ (као пример имате фотографију „Победника“). Уобичајено је да предмети имају исту важност (најчешће су то неке формалније фотографије), али постоје случајеви кад ће вам ова техника бити итекако потребна и интересантна.

Савет 3: Линије и облици

Хоризонталне линије „смирују“ фотографију. Уколико је фотографија исувише хоризонтално перспектована, може изгледати досадно. Међутим, ако постоји неки објекат који би могао да „разбије“ ту монотоност, обавезно га треба искористити (фото-пример : девојка на плажи контрира монотоности хоризонталних линија воде и неба, својим ексцентричним положајем и вертикалом коју оцртава њено тело). Хоризонталне линије имају још једну намену – помажу да се одреди хоризонт када фотографишете пејзаже. Уколико линија спајања неба и земље лежи на средини фотографије, тиме поручујете да су небо и земља подједнако битни. Ако подигнете хоризонт, примат ће имати земља, док у супротном случају примат има небо. (ово је једно од правила „трећина“ о коме говорим у даљем тексту)

Дијагонале су најдинамичније од свих линија и самим тим привлаче највећу пажњу посматрача. Битно је избегавати „пресецање“ фотографије на две целине дијагоналом. Ако постоји више дијагонала, добија се облик троугла (или пирамиде, ако је реч о простору) што многоструко увећава динамичност фотографије. Фото пример: Партенон

Вертикалне линије су далеко динамичније од хоризонталних и служе да се истакне величина неког предмета. Пример таквих линија су стабла, људи, и др. Зато, ако желите да истакнете висину – окрените апарат у усправан положај.

Савет 4: „Правило трећина“

Још једна олакшица у кадрирању, могла би Вам бити познавање овог правила. Наиме, замислите да кадар изделите двема вертикалним и двема хоризонталним линијама, на девет једнаких делова (уколико ваш апарат има функцију GRID, тј. мреже, обавезно је укључите да бисте у пракси видели о чему говорим.Уколико ову опцију не поседујете – употребите машту). На вама је само да објекат поставите на пресецима тих линија, чиме ћете натерати посматрача да крене у визуелну претрагу дела. Поред тога, елементима (пример хоризонта који сам споменуо пишући о хоризонталним линијама). Напомињем да се овог правила не морате слепо држати, али ће вам оно свакако добро доћи.